Penalima do ponoći, rekorda i pobede

Bila je to sezona 1978/79, rezultatski najneuspešnija u istoriji Partizana. Partizan je te sezone jedva izbegao ispadanje iz Prve savezne lige, ali je, da paradoks bude veći, u takmičenju za Kup Jugoslavije, odnosno Kup Maršala Tita, došao do finala. Partizan je izgubio finale koje je igrano u dve utakmice. Rijeka je bila bolja na Kantridi, 2-1, dok je u Beogradu bilo samo 0-0. Treba reći da je Rijeka drugi gol u riječkom susretu postigla posle očiglednog faula nad golmanom Zaladom, ali kada se takmičenje završi, ostaje upisan samo nosilac trofeja, dok se nepravde, nažalost, zaboravljaju.

Na putu do finala Partizan je u prvom meču takmičenja savladao OFK Beograd sa 5-1. U osmini finala žreb je Partizanu za rivala dodelio mostarski Velež, ekipu koja je tih godina bila u gornjem domu jugoslovenskog fudbala.

Ovaj meč je odigran 8. novembra 1978. godine, samo mesec i po dana posle nesrećnog poraza i eliminacije Partizana iz Kupa šampiona od drezdenskog Dinama, posle izvođenja jedanaesteraca. Zašto je ovaj meč bitan za utakmicu u Mostaru?

Zato što su upravo penali rešili pobednika ove utakmice, igrane pod Bijelim brijegom. Te mostarske noći, oko 11.000 gledalaca došlo je da gleda duel mostarskih “rođenih” i beogradskih “crno-belih”, a meč je sudio Ico Horvat iz Zagreba. U regularnom toku bilo je 0-0, a onda je počela serija penala kojoj kao da nije bilo kraja. Pre te serije penala, trener Mladinić je napravio taktičku izmenu, pošto se meč bližio kraju i sve je ukazivalo da će penali rešiti pobednika.

Iz igre je izveo golmana Petra Borotu a u igru uveo mladog Radeta Zalada, koji je važio za majstora za penale. To se pokazalo kao dobar potez, jer je upravo Zalad svojim odbranama doprineo Partizanovom uspehu. Na sledećoj slici vidimo kako Rade Zalad brani penal Blažu Sliškoviću:

scan0070 zalad penal velež 1978-79

Igrači Partizana su bili znatno smireniji i precizniji nego mesec i po dana pre toga u Drezdenu. Na kraju, Partizan je slavio sa 12-11! U istoriji takmičenja za Kup Jugoslavije to je najduža penal – serija ikada! Rekord koji će teško biti oboren u skorije vreme.

Golove za Partizan u toj beskrajnoj seriji penala dali su Trifunović (2), Santrač (2), Jović (2), Kozić (1), Arsenović (1), Lazičić (1), Klinčarski (1), Živković (1) i Zalad (1). Dakle, još jedan kuriozitet ove utakmice je da je i golman Zalad, osim što je bio uspešan u odbrani penala (odbranio je 4 penala!), bio i strelac sa bele tačke. Prema sećanju Radeta Zalada, iznetom pre dve godine u intervjuu za naš blog, ukupno je bilo izvedeno 27 ili 28 penala!

Partizan je u narednom kolu, u četvrtfinalu, za protivnika dobio Borac u Banja Luci, pa je i tada utakmica otišla u izvođenje penala. Posle 2-2 u regularnom delu, Partizan je slavio ukupno sa 6-4. Tačnije, odnos izvođenja penala bio je 4-3 za Partizan.

 

Za tu utakmicu sam bio određen da kupim lopte na terenu…a ja, ja taj dan ležim u staroj bolnici u prizemlju, sa još jednim simpatizerom Svetinje, neki šofer iz Bugojna i pored nas neki malac gonja po sobi ogromno auto na daljinski, svi smo krajnike operisali već bili. Meni tačno 15 godina, u novembru mi rođendan. Partizan bio konstatno jak, nama nikad nije ležao od svih klubova. Sa njima smo igrali najteže utakmice ali znali smo i mi njima zapaprit, sve u svemu najljepše doba. U sobi se sluša prenos utakmice preko tranzistora i u neka doba ni glasa iz tranzistora. Pogledasmo se ja i bugojanac, šta bi, šta crče?? Baterije se ispraznile majstore…Šta sad? Ko će otići po baterije, ne smiješ mrdnut nigdje iz sobe. Pogleda ja onaj autić na daljinski od malca, taman ga se na momenat bio okanio, ovaj me skonta u sekundi…haj ti na vrata čuvaj stražu, govorim mu. Stade on na vrata, ja “posudih” baterije od malog i gurniuh ih u tranzistor…RADI!!!

Ma nije minuta prošla men’ se čini, uze mali onaj daljinski da gonja ono auto po sobi opet, ništa, ne mrda, ukopalo se. Mi mazlumsku nabacili i ne brkamo ćeifa, slušamo prenos još koju sekundu dok ovaj nije počeo da zavija, jeca od plača, stenje, neće da stane, zavija bola ko hitna, bogte. Sjatila se čitava bolnica, sestre, doktori, haman čitav konzilij ko da je Tito, a nas dvojica se pokrili dekama po glavi, ne možeš ga više slušat, sve nas gledaju oni doktori i govore nam ko nije tako hladno, ko vam je rekao da se pokrivate, a ja kontam u sebi, jebi mater više, vozi, prođe mi tekma ništa ne čuh, joj jada i muke od nas…”bradati đavo” ga promaši, ubode nas u srce, ali nema veze…

Bio je to jedan težak meč, ali zato smo i tada bili veliki, jer smo igrali sa svima lijepe i teške mečeve a tih godina su nas se i bojali i cijenili nas. Fina su to vremena bila, imalo se šta vidjet i za koga navijat’. Sretan sam što sam mogao to uživo gledat’. A ti, “malac”, ako pročitaš ovo, halali nam, bili smo paćenici…

Navijač Veleža

izvještaj s utakmice preuzet sa http://crno-bela-nostalgija.blogspot.ba/